Teodora (17) je 2 puta bila mrtva po 45 minuta, na aparatima je i hitno treba srce! Mama: Rekla sam joj: Podigni obrvu ako si videla pokojnu baku. Podiže je!
Teodora ima samo 17 godina, već dva puta je bila mrtva po 45 minuta i spašena. Priključena je na sve moguće aparate i doslovce je na ivici života i smrti, jer srce praktično nema. Ovaj premladi život biće brzo ugašen ako joj odmah ne bude transplantirano srce.
Na Klinici za kardiohirurgiju UKCS u Beogradu teška je borba je za Teodoru Ristović, tinejdžerku koju je naizgled obična temperatura otktobra prošle godine dovela do otkrića strašne dijagnoze - dolatativne kardiomiopatije. Dete je tada završilo na intenzovnoj nezi UDK "Tiršova", gde je stabilizovana. Ali, bolest je neumitno napredovala. Teodori je, kako za Kurir navodi njena majka Danijela Ristović, trebalo da ugrade srčanu pumpu, kao prelazno rešenje za održavanje u životu dok se ne pojavi donor i novo srce. Ali, 19. avgusta sledi pogoršanje koje je zateklo sve.
- U organizmu se bukvano desila oluja. Toliko se pogoršala da ni pumpa više ne može da se ugradi. Moje dete je sada na ECMO i Impeli, aparatima koji je održavaju u životu. I na respiratoru je.U petak popodne joj je srce stalo, reanimirali su je i uspeli posle 45 minuta da ožive. Potom joj je u subotu, negde pred zoru srce ponovo stalo. Opet su je oživljavali 45 minuta i srećom uspeli. Ali sve je to kratkog daha, ako odmah ne stigne srce. Pre dve nedelje bio je jedna donor, ali Teodori srce nije odgovaralo, jer je nulta krvna grupa. A nažalost, inače su retke transplantacije, jer porodice moždano mrtvih pacijenata uglavnom ne daju saglasnost za doniranje organa - kazuje ova samohrana majka, koja je u nedelju bila tri sata pored svoje jedinice u intenzivnoj nezi:
- Iako je na respiratoru, bila je polubudna kada sam bila kod nje. Sela sam pored nje i rekla joj: "Sine, ako čuješ, ako me razumeš, podigni obrvu.". I podigla je, fala Bogu. Mozak joj je očuvan, iako je dva puta po 45 minuta bila mrtva. To mi je bilo važno da znam. Onda sam je pitala: "Da li me voliš?". Podigla je obrdu. "Da li voliš našeg psa?". Opet je pogidla.
A potom se majka kraj kreveta ćerke koja se dva puta vratila iz mrtvih, setila priča ljudi koji su bili klinički mrtvi kako su na putu kao onom svetu i nazad prelazili reku i viđali neke svoje pokojne, drage osobe.
- "Da li se videla reku", upitah je, a ona podiže obrvu. "Teodora, ne prelazi reku! Vraćaj se tamo odakle si došla", govorila sam. Na sve diže obrvu. Pitala sam je da li je videla pokojnu baku, na šta je podigla obrvu. "Je li te Maja", a tako je zvala baku, "zvala da ideš sa njom?": Nije podigla obrvu. "Je li deka bio sa bakom?" Ne diže obrvu - priča Danijela, kojoj je ćerka podigla obrvu i kada ju je upitala želi li da joj drugarice napišu poruku da joj sutradan donese.
- Vukla je čaršav kao da hoće nešto da kaže. Uhvati me i za nogu.
Leka za Teodoru nema do novog srca.
- Da mogu dala bih joj svoje srce. Gledam kako mi dete umire, a ništa ne mogu da uradim. Mojoj Teodori može jedino može da pomogne neko nepoznat kome je neko blizak moždano mrtav, ko može da donira organe. To je jedina šansa. I za to je sve manje vremena. Ne znam jesu li ljudi svesni da jednan donor može da spasi nekoliko života, nekoliko ljudi. Samo se Bogu molim da stigne srce, da moja Teodora preživi. A onda će opet biti raspevana, divna, sjajna, bajna...
BONUS VIDEO